Почело је химном која се певала у дуетима. Господине Цолберт, будућност америчке касноноћне телевизије, богатог тенора који пресеца време и простор, у складу са збором свакодневних Американаца. Ово је био почетак Касноноћна емисија са Степхеном Цолбертом, можда најомиљенија премијера откад је Јохнни Царсон преузео Јацка Паара ‘62.
Тако... како је било? Упркос свом говору о револуцији формата, Цолберт је представио прилично непосредан сат. Прво вече талк схова помало личи на први дан школе: Много је формалности „упознати вас“. Да ли би било монолога? (Да.) Да ли би постојао сто? (Да.) А кауч (да) и бенд? (Да. И то веома добар.) Џорџ Клуниизбацио његов шарм а Јеб Бусх је избацио познате теме. Али, цела ствар је имала топлину брлога старог пријатеља.
За мој новац - и не само зато што данас био први дан школе за моју децу и ја смо морали рано да устанем - најбоља ствар у новој емисији су уводне песме. Дато је да је секвенца морала да садржи Њујорк. То је лепо урађено са нагибом, познатом фотографском техником која све чини ситним. Надам се да би помак нагиба могао бити и кључна реч за оно што се надам да ће Цолберт учинити мало више. Сигуран сам да ће, што му више буде било удобније, бити све чуднији. Што се емисија више нагне и фокус ће се померити. Ја ћу се, рецимо, прилагођавати сваке ноћи. Прво за кредите, па за оно што следи.