Имао сам 23 године када сам први пут прочитао о рату у Босни и Херцеговини. Новински извештаји описују концентрационе логоре у којима су жене силоване из дана у дан месецима. Био сам ужаснут и желео сам да учиним нешто да зауставим такве злочине. Проблем је био што нисам имао ресурсе. Живео сам у Америци само три године након што сам емигрирао из Ирака да бих побегао од режима Садама Хусеина. Моја породица је остала. Мој нови муж и ја били смо студенти са врло оскудним финансијама. Ипак, и даље сам се осећао приморан да помогнем.
Када сам одрастао у Ираку, страх је доминирао мојим животом — страх да ћу рећи шта мислим и да узнемирим владу, Великог брата, која ме може посматрати у било ком тренутку. Живот у Америци значио је да сам по први пут био слободан да глумим, говорим и радим оно у шта сам веровао. Ту слободу нисам могао узети здраво за готово.
ПОВЕЗАН: Како се носити са "паником и ужасом који су сада људски људи", каже комичар Апарна Нанчерла
Одлучио сам да се придружим протестима против геноцида у Босни. Било је сјајно скандирати пароле о миру и ослобођењу са хиљадама странаца. Али до треће демонстрације схватио сам да морам више од самог марша. Тако сам 1993. године основао непрофитну организацију
Вомен фор Вомен Интернатионал и тражио донације. Дајући једној Босанки 30 долара месечно и писмо или слику, амерички спонзори су били у могућности да склопе пријатељство и негују нит наде.Нисам имао појма ко ће се одазвати на мој позив или да ли је икоме било стало. Али убрзо након тога, странци су почели да се појављују ниоткуда. Локалне цркве, школе и синагоге су ме позвали да говорим о босанском рату и питали како могу помоћи онима који су њиме погођени. Када сам имала 30 спонзора, кренула сам да лично достављам њихов новац и писма женама у избјегличким камповима на граници БиХ.
Жене које сам тамо срео прошле су кроз неописиве страхоте. Али у њиховој тузи и трауми, видео сам и великодушност и лепоту. Једна избеглица ми је понудила драгоцену свежу воду коју је држала сакривену испод свог кревета. Била је то сва вода коју је имала. Једна старија жена ми је рекла како је носила свог мужа на леђима док су избегли бомбардовање. На крају сам схватио да нам рат, заиста, показује оно најгоре од човечанства, али нам показује и најбоље. Био сам сведок како се лепе душе не одупиру оружјем, већ одржавајући наду, великодушност и доброту.
ПОВЕЗАНО: Легендарна адвокатица Глорија Олред се бори за жене 42 године
Сада, 25 година касније, Вомен фор Вомен Интернатионал је поделила 120 милиона долара помоћи и зајмова за 480.000 жена које су преживеле рат у Европи, на Блиском истоку и у Африци. Сваки пут када посетим нову земљу мислећи да сам ту да помогнем њеним женама, брзо видим како су и оне ту да помогну и мени. Жене из Конга су ме научиле да плешем када сам себе схватао превише озбиљно. Авганистанке су ме научиле како да обликујем обрве. А Босанке су ме научиле да црвени руж може учинити да се жена осјећа моћно.
Са 23 године, мислио сам да сам на мисији да променим свет. Сада схватам да ме је одлазак у ратом разорене земље променио. Мој рад ме је научио да ценим лепоту и доброту у људима без обзира на бол кроз који пролазе. Ових дана, када читам ужасне вести, тражим људе, посебно жене, које чине све што могу да активно врате доброту на овај свет. То је тријумф наде.
Салбијева књига Слобода је унутрашњи посао: поседовање наше таме и наше светлости да бисмо излечили себе и свет је сада напољу.
За још оваквих прича покупите јануарско издање У стилу, доступно на киосцима, на Амазону и за дигитално преузимање Сада.