Бадасс Вомен рефлектује жене које не само да имају глас, већ пркосе ирелевантним предрасудама о роду. (Да не спомињем, изузетно су кул.)Ево, глумице Габриелле Унион говори о томе да стекне храброст да каже своје мишљење.
Када сам била млађа, увек сам покушавала да будем добра девојка. Нисам мрсио перје нити доводио у питање ауторитет. Био сам веома љубазан, чак и када сам се суочио са најгором врстом непоштовања. Прогутао сам бес када су ме другови из разреда тражили да направим утиске о хељди или када су родитељи пријатеља преда мном причали расистичке вицеве.
Желео сам да будем видљив само на „прави“ начин кроз постигнућа у школи, спорту или друштвеним подухватима, а никада не говорећи шта мислим. Јер прозивати било шта значило је да ћу бити један од њих оне врсте црнаца: агресивни, претећи и застрашујући. Очекивања добре девојке су ме замрзнула у тишини суочена са непријатељством или усраним понашањем.
Научила сам да говорим када сам преживјела силовање. 1992. године, у лето након прве године факултета, силована сам на нишану оружја на мом хонорарном послу. А после, оно чега сам се највише плашио су људи који су мислили да сам оштећен, некако мање него савршен, иако сам био жртва злочина. Желео сам да прођем испод радара и да се сам магично излечим. Очувао сам фасаду.
ВИДЕО: 5 дубоких тренутака Габриелле Унион из њене сирове књиге есеја
Али како сам старио, почео сам мало по мало да напуштам мит о доброј девојци. Схватио сам да свет законит не престаје да се врти зато што сам донео одлуку или сам рекао не, или сам некога сматрао одговорним или сам раскинуо са пријатељем или сам прекинуо брак.
2000. године, када сам имао 20 година, имао сам улогу Град анђела, медицинска драма, а постојала је и епизода у којој је серијски силоватељ био на слободи у болници. То је било довољно блиско мом сопственом искуству да сам знао да морам да кажем продуцентима. И отприлике у то време добио сам своју прву причу на насловној страни часописа. У том делу сам одлучила да говорим о свом силовању јер сам схватила да моје ћутање никоме не помаже.
Био сам забринут што сам тако искрен. Али ризиковао сам да кажем: „Ја сам преживео. Силовање је најмање пријављени злочин на свету. Преживели су ваше мајке, очеви, сестре, браћа, комшије, другови из разреда и сарадници.” Од тада сам рекао прича безброј пута, и никада не постаје лакше – чак и сада, 25 година касније, причајући о њој, осећам се као да ћу пуке. Али када сам био отворен са својом причом, видео сам да нема повратка од искрености. У ствари, само ми је помогло да се повежем са више људи.
Ових дана ретко држим језик за зубима. не могу помоћи. Било да то значи да прозивам расизам, мизогинију, белу привилегију или једноставно некога ко не зна кошаркашка лопта из фудбала која вређа способности мог мужа [Унионов муж је НБА играч Двиане Ваде]. Ако нешто не кажем, то није зато што нисам упознат са актуелним догађајима или немам мишљење – то је углавном зато што нисам схватио како да артикулишем свој бес у 140 знакова на Твиттер.
ПОВЕЗАНЕ: Злочесте жене: Боље ствари' Памела Адлон о важности здраве дебате
Било је тренутака када сам рекао: „Данас ми се не прете смрћу“, па само због свог здравог разума, смањи оно што ја кажем. Али то никада не траје дуго. Има превише људи који мисле да су сами. Ако имате кључ да се неко осећа мало боље схваћеним, а ви га задржавате, ви сте сероња.
Схватио сам да никада нећу бити све за све људе. Па шта? Живот иде даље. Шта год да радим, свет се стално окреће. Или не могу ништа да урадим из страха или могу да проговорим да покушам да помогнем некоме. Овај други увек побеђује.
—Као што је речено Ли Белз Реју.
Узми примерак најновије књиге Униона, Требаће нам још вина, за 16 долара даље амазон.цом. За више оваквих прича покупите децембарско издање У стилу, доступно на киосцима и за дигитално преузимање Нема в. 10.