Године 1985. Дона Каран је, за своју прву колекцију која је радила самостално након 11 година дизајна за Анне Клеин, упознала Америку са својим концептом Седам лаких комада. „Толико жена данас сматра да је склапање праве одеће збуњујуће“, рекао је Каран новинару у то време. „Они су открили брзе начине да ставе храну на сто, али не знају како лако да саставе своје ормане."

Каранова колекција била је заснована на идеји да са правим основама жена може постићи било шта. То је свакако погодило њену публику у тренутку када су жене превазилазиле стереотипе о каријери и желеле да разбију стаклене плафоне корпорација и политике. А њен приступ и данас има смисла, јер је Каран наставила да ажурира и усавршава своје дизајне са акутном осетљивошћу за жене и њихове односе са њиховим телима.

Поводом Каранове објаве да је силазећи са своје етикете ове недеље, био сам радознао да се осврнем на еволуцију Седам лаких комада, који су не увек било истих седам комада. Једина константа је боди, основа Каранове прве колекције (

на слици, врх). Њена емисија је почела са моделима обученим само у црне бодије и хулахопке; затим су почели да се облаче и креирају одећу користећи преостале предмете: свестрану сукњу, пар широких панталона, сако по мери, џемпер од кашмира, белу кошуљу. Каран је, на питање о пореклу колекције, годинама давао различите одговоре: понекад помиње белу кошуљу, малу црну хаљину, вечерњу хаљину и црну кожу јакна. Велики шал је такође критичан, посебно зато што се може носити на много начина - као сукња или као шал, на пример.

У сваком случају, концепт је растао и растао све док се и сама Каран није нашалила да њену гардеробу треба звати „седам лаких гепека“, али поента, која и даље важи, јесте да жени не треба да мода буде компликованија од њен живот. Са седам комада који су прави за њу, она може ићи било где.