Никада нисам имао најбоље среће када је у питању љубав. Када сам се преселио у Њујорк на свој 19. рођендан, током рекордног топлотног таласа 2013. године, још увек сам био затворен геј мушкарац који је схватао ко желим да будем и шта желим да радим са својим животом. Била је то прича стара колико и време: желео сам да побегнем из предграђа (у мом случају Питсбурга, Пенсилванија) и живим у Њујорку, испуњен узбуђењем и гламуром о којем сам читао у часописима.
Премотајте две године унапред: прихватио сам себе, изашао са осветом и пронашао свој професионални позив. Али кутија „љубав“ и даље није била означена. Када кажем људима да живим у Њујорку, они одмах помисле да је то бескрајна вртешка квалификованих удварача. Делим острво са скоро десет милиона људи, што значи да је лако пронаћи сродну душу, зар не? Погрешно.
Експериментисао сам са апликацијама за геј састанке, али ништа није успело. Почео сам да се осећам безнадежно. Да ли је мој пресељење у Њујорк био узалуд? Да ли бих икада нашао некога?
Током моје паузе за Дан захвалности, била сам нападнута питањима рођака у вези са мојом каријером, стилом живота и љубавним животом. Док сам ишао на аеродром да се вратим у Њујорк, осетио сам потребу да користим Тиндер само последњи пут пре него што сам напустио Питсбург. Видео сам слатког момка по имену Герет са блиставим осмехом добродошлице. Иако је мој авион полетео за неколико сати, прешао сам удесно. На моје изненађење, поклопили смо се.
Моје узбуђење је брзо заменила туга. Живео је око два сата северно од куће мојих родитеља и скоро осам сати од Њујорка. Где би ово уопште отишло? Ипак, почели смо да шаљемо поруке. После неколико недеља, прешли смо на телефон. Прво вече када сам чуо његов глас било је када је био напољу са пријатељима, пио у једном од њихових локалних барова. „Дај ми десет минута, само желим да те чујем како причаш“, рекао је. Разговарали смо скоро два сата.
Како се ближио Божићни распуст, причали смо све више и више. Одлучили смо да се нађемо – макар то било само на сат времена. Донели смо демократску одлуку да се нађемо у трговачком центру на сат од нас обоје.
Када сам стигао у непознати трговачки центар, тресао сам се. Али када сам видела Герета како иде према мени са својим блиставим осмехом и веома згодном кожном јакном, смирила сам се. Био је добро изгледао и шармантан како сам га замишљао. (Ура! Нисам био сом!) Провели смо скоро четири сата заједно. Ушао је да се пољуби, а ја сам знала да сам заљубљена.
Постојао је само један проблем: како ћемо се икада видети? Живели смо тако далеко, а велика удаљеност, као што смо видели изнова и изнова, никада не функционише. Али Герет је био одлучан. Рекао ми је да узмем слободан викенд крајем јануара јер је купио авионску карту да дође да ме види. Његово путовање се поклопило са једном од најопаснијих мећава у години, и на крају смо били завејани у већини времена док је он био овде. Побегли смо да видимо Фантом из опере, и док смо пијуцкали чаше прошека, замолио ме је да му будем дечко.
Током наредних девет месеци, са небројеним путовањима напред-назад и много стечених небеских миља, разговарали смо о нашој будућности. Виђали смо се тек отприлике сваких месец дана, а када смо то учинили, то је био најмагичнији осећај на свету. Дакле, када је Герет завршио колеџ, одлучио је да се пресели у Њујорк са мном.
Данас смо Герет и ја прославили годину дана заједно, и те године ме је научио да се пустим, живим живот пуним плућима и, што је најважније, ризиковати у нечему – чак и ако не знате како ће то функционисати оут.
